Nedavno si se porodila ili imaš bebu od nekoliko meseci, a starije dete do 3 godine? Ako još nisi, sigurno ćeš primetiti promene u njegovom ponašanju, u većem ili manjem intenzitetu. Sve treba da znaš je da su one očekivane.
Tvoje starije dete nije odjednom postalo “nemoguće”, “bezobrazno” i “agresivac” već ono, kao i ti, prolazi kroz period adaptacije na novog člana porodice, emocionalno reaguje na promene koje su ga zadesile i nalazi načine da snađe sa svim tim. Onako kako ume i jedino zna.
U prvih godinu dana, neposredno ili nakon par meseci od bebinog rođenja kod starijeg deteta sigurno ćeš primetiti nešto od sledećeg.
1. Manjak strpljenja, impulsivnost, burne reakcije, frustracije, emocionalne ispade, slabiji kvalitet sna, promene u načinu ili kvalitetu ishrane
Repertoar radnji, u zavisnosti od uzrasta i temperamenta, može biti različit – češće udaranje, vikanje, štipanje, guranje, plaženje, šutiranje, bekeljenje, bacanje stvari, preplavljenost, bes, temper tantrumi, nervoza, kenjkavost, razdražljivost, pravljenje buke, neuobičajeno ponašanje za vreme obroka, otpor prema hrani itd.
U osnovi, ovakva ponašanja gotovo uvek imaju veze sa procesom adaptacije, nekom nenamirenom potrebom (koju možda ni ne prepoznaješ), osećanjem koje dete trenutno doživljava (čiji je intenzitet u tom trenutku visok), nekim zaključkom, uverenjem do kojeg je u međuvremenu došlo u odnosu na bebu, sebe, vas i ono što vidi.
Koliko god te ova ponašanja nervirala, imaj u vidu sledeće:
Mala deca još uvek nemaju razvijenu sposobnost kontrole impulsa, emocionalne regulacije i voljnog upravljanja svojim ponašanjem. Kao i sve drugo, vremenom uče kako se to radi.
Kako je razvijaju? Kroz iskustvo regulacije i model koje dobijaju od odraslih (čitaj tebe, tvog muža, osobe sa kojiom provodi vreme i sa kojom je emocionalo povezano – bake, deke, dadilje). Upravo ovakve situacije daju priliku za to.
Takođe, na ovako ranom uzrastu dete najviše komunicira svojim postupcima, a ne rečima.
Ponašanje koje vidiš spolja ti upravo govori kako se dete trenutno ili neko duže vreme oseća iznutra, kao i sa kakvim kapacitetima raspolaže. Nauči da čitaš između redova jer dete to neće znati da ti kaže.
Pitanja koja ti ovakvim situacijama mogu biti od pomoći da eskalacije sagledaš iz drugačijeg ugla su:
- Wow, kako sada moje dete mora da se oseća, kada se ovako ponaša?
- Šta pokušava da kaže?
- Kakav sam mu ja model kada su u pitanju emocije?
- Da li ga učim kako može da se izrazi drugačije, da li zna koje su alternative?
Sve u svemu, ako primećuješ promene u odnosu na pre, uvedi emocionalni rečnik, pričaj što više o osećanjima, razvijaj empatiju, budi jasna i uči ga šta je za tebe prihvatljivo, a šta nije u odnosu na druge. Prepričavaj situacije kako bi ih dete sistematizovalo, a ti imala priliku da kroz priču istakneš poruku. Vodi računa da dete dovoljno spava i da nema mnogo distrakcija neposredno pred san (ono što je do tebe), a što se hrane tiče – tvoje je da obezbediš zdrave namirnice, a na detetu je da odluči koliko će da pojede. Ako trenutno odbija da jede u nekom delu dana ili insistira da jede samo određenu vrstu hrane, primeti da se nešto dešava, ali nemoj praviti scene oko toga, ako je sa zdravljem sve ok.
Emocije prihvati (kako detetove tako i svoje) a ponašanje usmeri.
2. Vraćanje osećaja kontrole
Da li su ti poznate sledeće situacije? Insistira da mu daš plavu a ne žutu čašu. Hoće da jede baš iz tanjira sa medvedićima, a ne sa zvezdicama, koje je već na stolu. Uporno je da izađe napolje u čizmama, a napolju je očigledno toplo. Insistira da nosi buljuk igračaka sa sobom kada krećete napolje, a ne jednu – dve, kao što je uobičajeno. Počinje da komanduje. Kontrira. Ne sarađuje. Govori ti da staviš njegovog konjića tačno na određeno mesto. Neće da uđe sa njegove strane u auto, nego baš sa tvog prednjeg sedišta.
Ako jeste, ne brini. Nisi ti kriva niti je ono sada postalo “komandant parade” već je jednostavno, bebino rođenje toliko toga promenilo u njegovom životu na šta nije imalo uticaja da mu jedino preostaje da vrati osećaj kontrole – u odnosu na svoj život.
Kada osetiš da stalno negde “zapinjete”, da sve što je nekad bilo jednostavno postaje odjednom komplikovano preslišaj se kako izgleda njegov dan. Pokušaj da vidiš koliko ima prostora, prilike da ti kaže “neću” “ne želim”, da izrazi volju, napravi neki svoj izbor, da neki svoj predlog, da radi nešto na svoj način, u odnosu na sebe.
Na primer, da li ono bira knjigu koju ćete čitati uveče pred spavanje? Koliko je slobodno da ćebe složi stvari na svoj ili baš mora na tvoj način? Da li može samostalno da odluči koliko će hrane pojesti iz tanjira? Koliko ima mogućnosti da odabere koju će majicu danas da obuče? Da li može da odluči da li će se okupati pre ili posle večere?
Ukoliko primetiš da realno mnogo očekuješ od njega, da je neko od vas dvoje suviše “kontrolišući” i da mu stalno govori šta, kada i kako treba da radi ili da je zbog bebe stalno u poziciji da čeka i bude drugi- vreme je da tenziju malo olabaviš. Ne boj se, nećeš prestati da budeš autoritet za njega, već ćeš pružanjem osećaja autonomije vrlo brzo vratiti vaš odnos u balans.
Pitanja koja ti tada mogu pomoći su:
- U kom delu dana, u kojim situacijama mogu da pružim detetu priliku da napravi neki svoj izbor, a da mi to bude ok?
- Na koji način ga mogu ohrabriti da samostalno donosi odluke i procene, u odnosu na sebe?
- Gde ima prostora da ga pustim da me ono “vodi”?
Osećaj kontrole vraćaš pružanjem prilike za izražavanjem volje, odabirom između prihvatljivih mogućnosti i razvijanjem sposobnosti donošenja odluka.
Dokle god pružaš slobodu, a istovremeno podstičeš odgovornost – sve je u redu.
3. Vraćanje u kontakt
Onog trenutka kada usmeriš pažnju na bebu i kreneš da je presvučeš, uspavaš, nosiš, hraniš – starije dete nešto počne da radi. Što te po pravilu nervira. Na primer, počinje da viče. Razbacuje knjige. Udari te u prolazu. Odjednom trči po kući. Počinje da otvara frižider sto puta. Popne se ili stavi noge na sto. Lupa igračkama. Hoće da ga uzmeš. Traži da mu daš nešto što je baš u drugoj sobi. Ponaša se najgore baš kad ti dođe neko u goste.
Za ime Boga, šta se dešava? Zašto to radi?
Zato što je tvom starijem detetu i dalje određena “količina” nepodeljene pažnje još uvek potreba, a ne želja. Ukoliko je nema u toku dana u dovoljnoj meri, počinje da je traži onako kako jedino ume i zna – ponašanjem zbog kojeg ćeš ga pogledati, doći, dodirnuti, uzeti, na koje ćeš obratiti pažnju i reagovati. Makar i negativno. Jer je i negativna pažnja za njega – pažnja.
Takođe, imaju u vidu da deca ovako ranog uzrasta našu ljubav još uvek doživljavaju kvantitativno. U tom smislu, što se više bebom baviš fizički (nosiš je, presvlačiš, kupaš, hraniš…), to starije dete ovog uzrasta zaključuje da ga “više voliš”. Ono zaključke donosi iz svog ugla i lako može zaključiti da “ti je beba važnija od njega”, “da nju više voliš”, “da ti do njega više nije stalo”.
Znam, znam, to zvuči obeshrabrujuće jer je to najmanje ono što želiš ( ako te uhvati osećaj krivice obavezno pročitaj ovaj tekst ) i sad se sigurno pitaš – dobro, a šta sad to znači? Da li zbog straha da starije dete ne oseća zapostavljeno treba da zapostavim bebu kojoj sam potrebna?
Naravno da ne.
Ono što možeš da uradiš jeste da obratiš pažnju na to kakav je vaš odnos u poslednje vreme, koliko starije dete uspeva da dođe do fizičkog kontakta sa tobom otkako se beba rodila, koliko mu govoriš i pokazuješ da ga voliš, koliko si koncentrisana i emocionalno prisutna kada radite nešto zajedno, da li ga učiš kako može “doći” do tebe na drugačiji, za tebe prihvatljiviji način?
Pitanja koja ti mogu biti od pomoći da vidiš kako stoje stvari:
- Da li u poslednje vreme pričam njemu ili sa njim (koliko ga gledam u oči)?
- Da li se u poslednje vreme osećamo povezano ili nepovezano?
- Na koji način mu pokazujem da ga i dalje volim?
- Koliko ovih dana činim da se oseća uključeno, umesto isključeno kada sam okupirana bebom?
- Da li imamo neko naše vreme nasamo, na koje ono u toku dana može da računa?
Osećaj povezanosti vraćaš ostajanjem u kontaktu onda kada si zauzeta sa bebom (verbalnom ili neverbalnom) kao i obezbeđivanjem prilike da budete nasamo neko vreme u toku dana ili da se igrate, smejete i zabavljate, onda kada je to izvodljivo.
Nađi način da se ponovo zbližite onda kada imaš lufta, neguj dobar odnos sa njim kada god je to moguće i dete će se lakše nositi sa situacijama u kojima je tvoja pažnja okupirana nečim drugim.
4.Vraćanje osećaja sigurnosti
Poljuljan osećaj sigurnosti možeš primetiti po tome što, na primer, starije dete odjednom neće nigde da ide bez tebe, što izbegava da ostane samo u sobi (iako je dan), što insistira da ga češće uzmeš u ruke, budeš pored njega dok ne zaspi, što se češće hvata za tvoju nogu ili “lepi” za tebe, što traži predmete koje ga umiruju (cuclu, flašicu, ćebence, igračku) ili insistira da ih vuče svuda sa sobom, što odjednom neće da ide napolje, izbegava nova mesta i dešavanja sa puno ljudi.
Šta se dešava?
Ne brini, vrlo je moguće da su se samo pojavili strahovi, imajući u vidu da se u poslednje vreme puno toga dešavalo. Strah od nepoznatog prostora i novih ljudi, strah od odvajanja, strah od promena, strah da ćeš otići, ko zna šta se sve može dešavati u glavici tvog starijeg deteta.
Šta god da je u pitanju, ono što može da pomogne je da prepoznaš o čemu se radi i da ga tada ne odguruješ još više od sebe jer je već “veliko” ili se bojiš da ćeš ga “razmaziti” već da svojim rečima, postupcima pomogneš da se dete što više sa tobom i drugima oseća sigurno, umesto nesigurno.
Na primer:
- Češće ga poljubi, zagrli u toku dana, dozvoli da ti sedi u krilu duže nego pre
- Ne teraj da se uključuje u igru sa nepoznatom decom, da ode od tebe dok još nije spremno
- Uspostavi predvidivu strukturu dana i drži se ustaljene rutine
- Najavi blagovremeno promene, pripremi dete za njih
- Dogovorite se unapred šta sve ono može da radi, onda kada ti nisi blizu njega
- Usmeri pažnju na ponovno spajanje, umesto trenutno odvajanje ako negde treba da kreneš
Ne brini, dete neće zauvek biti “uz tvoju suknju” već ćeš mu na ovaj način biti sigurna luka sada kada mu je to potrebno.
Osećaj sigurnosti vraćaš kroz razumevanje, smirenost, blizak i topao fizički kontakt, predvidivost i blagovremenu pripremu na promene
5. Traži jasnoću
Gleda u tebe i radi ono što zna da ne treba da radi. Namerno “provocira” da vidi dokle može da ide. “Testira” granice. Pritiska dugmiće. Sigurna sam da znaš o čemu govorim.
O čemu se tu radi?
Ovo je često način na koji dete proverava koliko je sigurno u odnosu sa tobom, koliko tvoja reč ima težinu, da li si tu za njega i dalje, da li ćeš ga voleti čak i kada radi ono što ne sme, koliko može biti uvereno da ćeš ono što kažeš zaista i uraditi.
Takođe, imaj u vidu da dete ovog uzrasta još uvek tvoje reči shvata bukvalno i da mu ponekad nije najjasnije tačno šta hoćeš od njega jer se izražavaš uopšteno ili u negativnom, umesto pozitivnom kontekstu (govoriš šta sve ne treba i nećeš umesto šta bi volela i šta hoćeš).
Ako primećuješ da se malo-malo ovakva ponašanja dešavaju, obrati pažnju:
- Koliko si precizna i jasna u komunikaciji, da li te dete razume?
- Koliko jasno izražavaš sebe, ono što ti misliš, želiš i osećaš?
- Kako stojiš po pitanju postavljanja ličnih granica?
- Kako se nosiš sa detetovim emocijama koje slede, kada postaviš ograničenja u odnosu na ponašanja koja ti se ne dopadaju?
Jasnoću postižeš tako što se trudiš da ono što osećaš, govoriš i radiš bude u skladu jedno sa drugim.
I na kraju, da zaključim. Ništa od svega navedenog dete ne radi namerno, sa predumišljajem. Ono ne manipuiše emocijama, već samo reaguje na njih. Kako u odnosu na sebe, tako i u odnosu na druge.
Tvoj zadatak u svemu ovome nije da meriš svaku reč, da savršeno reaguješ u svakoj situaciji već samo da i dalje budeš tu za svoje starije dete, otvorenog srca. Imaj poverenja da će ono postepeno, uz tvoju pomoć, uspešno prevazići ono što ga trenutno muči.
