Kada tvoje dete doživljava paniku na prijemu 

Stojiš ispred vrata vrtića i čuješ je. Svoju devojčicu. Plače. Ne, to nije plač – to je nešto drugo. Nešto što ti cepa srce na komade.

Medicinska sestra vaspitačica/vaspitačica ti kaže: “To je normalno. Svi plaču prve nedelje.”

Ali ti znaš da za tebe i nju ovo nije normalno. Duboko u stomaku, u svakom delu sebe – znaš da je ovaj plač drugačiji.

Vraćaš se po nju ipak ranije od dogovorenog. Čuješ je da još uvek plače. Nije prestala od kad si otišla. 

Kada je preuzmeš, treba joj više od pola sata da se pribere. Drži se za tebe, ne pušta te. Iscrpljena je. Ti si iscrpljena.

I pitaš se: “Jesam li ja najgora majka na svetu što joj ovo radim ili sam gora majka ako odustanem od vrtića”?

Ako se prepoznaješ u ovoj situaciji, ovaj tekst je za tebe. 

Hajde da napravimo razliku između “adaptacionog plača” kao očekivane reakcije u periodu prilagođavanja (koji se može pojaviti kao reakcija na nov prostor, okruženje, ljude, stimuluse, situacije) i panične reakcije. 

Karakteristike “adaptacionog” plača:

1. Plač ima početak i kraj

• Dete se rasplače kada odeš 
• Plač traje 5-15 minuta nakon tvog odlaska
• Postepeno se smiruje jer dete prihvata utehu od strane vaspitača
• Dete počinje da posmatra okolinu i pristaje pomalo na interakciju (da uzme igračku npr, da priđe, sedne u krilo vaspitačice ili blizu nje..)

2. Primećuje se napredak

• Prvog dana: plač traje npr. 15-tak minuta
• Trećeg dana: kraće, 10-tak minuta
• Peti-šesti dan: traje još kraće, 6-7 minuta
• Sedmi osmi dan:  5 minuta plača ili uopšte ne plače

Dakle, postoji jasna linija nadole, po pitanju intenziteta i dužine plača.

3. Dete učestvuje u aktivnostima

• Možda i dalje nije raspoloženo kao kod kuće, možda je još uvek povučenije nego obično ali ti vaspitačice kažu da prihvata pomalo da se igra, da posmatra drugu decu, da reaguje na njih, prihvata njihov poziv na interakciju i da počinje da se uključuje.

4. Ponovni susret sa tobom je pozitivan

• Kada dođeš po dete, možda se malo rasplače, ali više iz osećaja olakšanja što si stigla ali se, zatim, brzo smiruje
• Manje-više u dobrom raspoloženju izlazi sa tobom
• Priča ti usput šta je radilo (ako govori) ili ti pokazuje, pominje nešto što ima veze sa vrtićem, možda želi da ostane još malo u dvorištu

5. Dete je umorno, ali ne iscrpljeno

• Može da ti deluje pomalo umorno (puno je novih utisaka, dešavanja) ali nije iscrpljeno
• Kada dođete kući možda će tražiti mir ali može da jede, da se igra, da se poveže sa tobom, manje-više pokazuje uobičajena ponašanja tokom ostatka dana
• Noćni san možda nije savršen (meškolji se, prevrće više nego pre), ali nije dramatično poremećen 

Ovo je zdravi adaptacioni proces. 

Dete doživljava promenu, stiče novo iskustvo, uči da može da se rastane od tebe ali da je to privremeno i da ćeš ponovo doći. 

Uz podršku vaspitača uči da je svet siguran čak i kada nisi fizički blizu njega.

Uči da veruje sebi i drugima.

Međutim, šta se dešava kada se na prijemu pojavi panična reakcija?

Panika nije samo pojačana verzija plača.

Panika je kvalitativno drugačija reakcija – to je aktivacija alarm sistema u mozgu deteta koje kaže: “Nisam siguran. Ne mogu ovo, previše mi je. Prestrašen sam.”

Neke karakteristike panične reakcije:

1. Plač traje SVE VREME

• Dete ne prestaje da plače, šta god rekli i uradili
• Plač ne jenjava – možda se čak i pojačava kako vreme prolazi
• Dete ne može da se smiri iako vaspitači pokušavaju da pruže utehu – ono deluje kao da je odbija
• Vaspitačica te možda izvesti kad dođeš: “Plakala je sve vreme dok niste bili tu”

2. NEMA napretka – ili je kako dani odmiču sve gore

• Prvi dan: plače 30-40 minuta možda i čitav sat
• Treći dan: isto
• Peti dan: isto, čak još više i jače ili počinje da plače čim vidi zgradu vrtića ili već ujutru, čim vidi da se spremate za vrtić (još kod kuće)
  
  Nema linije nadole – već naprotiv, sve je intenzivnije, jače ili situacija po dolasku sve više eskalira.

3. Dete NE učestvuje ni u čemu dok je tamo

Dok je u vrtiću, uglavnom plače, a i kad se jedva umiri:

• Ne pokazuje interesovanje za igračke
• Ne posmatra decu, ne uključuje se u igru
• Ne prihvata poziv vaspitačice da se uključi
• Uglavnom sedi/stoji na jednom mestu (kutak sobe, kod vrata čekajući tebe da dođeš) ili “besciljno luta” po sobi 
• Ne može da jede a i ne pije baš

4. Ponovni susret ti deluje preplavljujuće a ostatak dana ti deluje kao da je konstantno “na oprezu”

• Kada dođeš po njega, ono ti deluje potpuno iscrpljeno od plakanja
• “Lepi” se za tebe kao nikada pre, grčevito se “zakači” i ne pušta te ostatak dana iz vidokruga
• Teško se smiruje čak i kada si tu i kada ga uveravaš da ne ideš više nigde
• Možda plače čak i sve vreme dok se vraćate kući ili nakon što ste stigli

5. Dete ti deluje potpuno iscrpljeno i značajno drugačije se ponaša

• Ne želi da jede duže vremena ni kad dođe kući
• Ne igra se ili ne želi da ide napolje (kao što je to uobičajeno)
• San je značajno poremećen (počinje noću da se budi, plače, pojavljuju se intenzivni tantrumi, iznenadno vrištanje)
• Možda pokazuje fizičke simptome (povraćanje, proliv, temperatura već samo nakon par dana od polaska)
• Imaš utisak kao da “nije to tvoje dete” – ponaša se značajno drugačije nego do tada. Na primer, deluje ti odsutno (ne smeje se, ne odgovara na uobičajene šale, deluje ti kao da te ignoriše), suviše je mirno, povučeno ili sa druge strane, impulsivno, “agresivno”.

6. Verbalizuje strah (ako govori)

• “Bojim se”
• “Ne želim” da idem
• “Mama, nemoj da me ostaviš”

Ključna razlika:

Adaptacioni plač →U podlozi je ponajviše tuga.

Dete je tužno što ideš, ali nakon nekog vremena može da se smiri i uključi u okruženje.

Panika → U podlozi je najviše strah (za bezbednost). 

Dete je prestrašeno i ne može da se smiri jer njegov nervni sistem kaže: “Nisam siguran ovde. Bojim se da ostanem sam. Previše mi je, ne mogu ovo da izdržim.”

Zašto je ovo bitna razlika?

Zato što je razlika između adaptacionog plača i panike razlika između:

• suočavanja sa promenom i savladavanja novog iskustva, uz osećaj sigurnosti (privremeno odvajanje od mame i ponovni susret), i
  
• preplavljujućeg, traumatizujućeg iskustva (osećaj odbačenosti, napuštenosti i nesigurnosti)

Ono što je ključno u ovakvim situacijama jeste pristup.

Ako ti ili vaspitač nastavite da forsirate dete da “se što pre preuzme od tebe, da što pre uđe, da ti što pre odeš, da se što pre zatvore vrata” DOK ono vrišti i u stanju je PANIKE ili mu kažete nešto samo da bi se smirilo, ono vam tada poveruje (a to ne bude istina) – ono neće “naučiti” da se adaptira. 

Ono će naučiti:

• Da je svet nesigurno mesto
• Da je njegovo telo u opasnosti kada ga ostaviš
• Da njegovi osećaji nisu važni
• Da je nemoćno, ne može ništa da uradi
• Da nema nikog za njega, da je prepušteno sebi i da nema na koga da se osloni
• Da je promena strašna
• Da “mora da izdrži” umesto da traži pomoć
• Da ne može da ti veruje 

A to nije adaptacija i zdravo savladavanje promene.

To je naučena bespomoćnost.

_______________________