Stojiš ispred vrata vrtića i čuješ je. Svoju devojčicu. Plače. Ne, to nije plač – to je nešto drugo. Nešto što ti cepa srce na komade.

Medicinska sestra vaspitačica/vaspitačica ti kaže: “To je normalno. Svi plaču prve nedelje.”

Ali ti znaš da za tebe i nju ovo nije normalno. Duboko u stomaku, u svakom delu sebe – znaš da je ovaj plač drugačiji.

Vraćaš se po nju ipak ranije od dogovorenog. Čuješ je da još uvek plače. Nije prestala od kad si otišla. 

Kada je preuzmeš, treba joj više od pola sata da se pribere. Drži se za tebe, ne pušta te. Iscrpljena je. Ti si iscrpljena.

I pitaš se: “Jesam li ja najgora majka na svetu što joj ovo radim ili sam gora majka ako odustanem od vrtića”?

Ako se prepoznaješ u ovoj situaciji, ovaj tekst je za tebe.