Da li bi radije pokupila igračke sa prvom ili drugom mamom?

 “Moje dete je nemoguće! Neće da sklanja igračke za sobom,
čak i kada mu sto puta kažem da ih skloni. Šta da radim?”
“Kako da nateram dete da pokupi igračke kad završi sa igrom?”
“Ja mu uporno govorim da spremi sobu a on me ignoriše…”

Da li i tebe nervira kada uđeš u sobu i vidiš gomilu razbacanih igračaka po podu? Kada slučajno zgaziš na lego kockicu? Kada kažeš detetu da skloni igračke, a ono deluje kao da te ne čuje, ignoriše ili još gore, čuje i kaže: “Neću.”?

Ako je odgovor “da”, nisi jedina. Skupljanje igračaka je jedna od najčešćih tema koje svakodnevno muče roditelje, bez obzira da li imaju mlađu ili nešto stariju decu.

Ukoliko spadaš u one roditelje čije dete redovno vrati igračke na mesto posle igre, to je divno i ovaj tekst te verovatno neće mnogo zanimati. Jedna briga manje :)  Međutim, ukoliko se prepoznaješ među onim roditeljima čija se deca razdragano igraju po ceo dan, a posle imaju teškoću da igračke pokupe i vrate na mesto, naročito kada im to još i kažeš, nastavi dalje da čitaš.

O tome zašto deca najčešće loše reaguju na: “Skloni igračke!” šta moraš imati u vidu kada očekuješ od malog deteta da spremi sobu i kako se možeš nositi sa otporom koji često usledi sam već pričala, podseti se toga ovde, ovde, ovde i ovde.

Skupljanje igračaka postaje mučno onda kada puno puta kažeš detetu i očekuješ od njega da to uradi,  a ono to ne čini. Kada razgovor o tome da igračke treba da se pokupe počne da liči na nešto ovako:

Ukoliko se to ponavlja dan za danom i oboje postanete frustrirani zbog toga, na kraju, svi znamo kako će se to završiti. No, da li je iscrpljujuća borba moći sa detetom oko sklanjanja igračaka ono što želiš na kraju dana?

Verujem da nije.

Zato, evo nekih ideja kako možeš napraviti par jednostavnih izmena u tonu i govoru, što će dati mnogo bolje rezultate.

Zamisli sebe kao malo dete kako se igraš.
Mama broj 1 ulazi u sobu i ljutito kaže:

Skloni ove igračke!

Tebe to zatekne i ćutiš.
A onda usledi:

…Jel ti čuješ? Jesi gluva?
…Ako ne skloniš odmah ovaj haos nećeš se više igrati!
…Ako ne skloniš sada ove igračke, baciću ih u đubre!
…Ako ne skloniš igračke, pokloniću ih nekom ko će znati da ih ceni!
…Dok izbrojim do tri da si pokupila igračke! Jedaaaaan, dvaaaaaaa, tri!

Kako se osećaš?

Sada opet zamisli sebe kao malo dete kako se igraš.
Mama broj 2 ulazi u sobu, priđe i neutralnim tonom kaže:

Vidim da si uživala u igri.

Nije ti baš jasno šta hoće i ćutiš.
A onda ona nastavi:

…Vreme je da se sada kockice polako vrate na mesto.
…Hajde da vratimo slagalicu u kutiju, da se sutra opet možeš igrati sa njom.
…Uskoro će večera. Volela bih da sada autići budu u svojoj kutiji.
…Hajde da sada pokupiš ove lutkice, da ne zapinjemo za njih.
…Da li znaš koje sada igračke treba da stoje? Hajde mi pokaži…
…Šta misliš, koliko brzo ove loptice sada možeš ubaciti korpu?

Kako se osećaš?

A sada razmisli i iskreno odgovori na sledeća pitanja:

U čemu je razlika?
Sa kojom mamom bi radije poželela da sarađuješ?
Prvom ili drugom?

Pretpostavljam sa ovom drugom. Ova prva bi te možda pretnjama naterala da skloniš igračke i to bi verovatno uradila iz straha, ali ova druga bi te motivisala za to, bez izazivanja lošeg osećaja. Čak bi to verovatno uradila i mnogo brže jer se ne biste mnogo natezale oko toga.

Primera ima puno, no, shvatila si šta želim da kažem.

Ne moraš da pretiš i uslovljavaš da bi dete sarađivalo sa tobom.

Ovo su samo neki primeri kako male izmene u tonu i govoru mogu ohrabriti, umesto obeshrabriti dete za saradnju.