Da li je bolje da na privikavanje u jaslice/vrtić dete vodi mama ili tata?

Često pitanje sa kojom se roditelji suočavaju prvih dana i nedelja.  Ono što mame najviše brine kada je ova tema u pitanju su sledeće dileme: 

• Ako dete vodi mama da li će mu onda ona još više onda nedostajati, da li će ono biti još tužnije kada bude trebalo tamo i da ostane? 
• Da li je za dete to previše emotivno pa je lakše da čitav proces preuzme onda tata?
• Da li dete treba da dovodi osoba za koju je manje “vezano”?
• Da li će se dete osećati napušteno, da mama nije tu uz njega, čak i ako dete vodi tata?
• Ako bi tata vodio dete prvih dana, da li bi to onda bila izdaja od strane mame?
• Da li je rešenje da možda idu oboje, da se smenjuju naizmenično pri ulasku unutra ili da se uključe baka i deka u nekom momentu (da idu po njega posle)?
  

Šta je važno da imaš na umu pre nego što napraviš procenu i doneseš odluku oko toga?

Okolnosti koje je važno imati u vidu:

Koji je uzrast deteta u pitanju? Šta je najbolje i najlakše za trenutnu porodičnu organizaciju? Šta ti misliš? Koji je tvoj osećaj?

Koju god da napraviš odluku i procenu, važno je da budeš u skladu sa njom kada dođu prvi dani polaska. 

U načelu, što je dete mlađe to je više emocionalno vezano za mamu kao primarnu figuru kojoj je privrženo (simbiotsko-separacioni proces se dominantno tiče emocionalnog odnosa između majke i deteta) pa je shodno tome i sam proces adaptacije najčešće vezan za nju.  U tom smislu, ti kao mama si svakako prvi izbor. 

Međutim, u samom procesu privikavanja, kako očekujemo da će se pojaviti emocionalne reakcije na prva iskustva odvajanja u većem ili manjem intenzitetu, važno je da osoba koja vodi dete nosi osećaj stabilnosti i bude spremna na emocionalne reakcije koje će se pojaviti – da bude smirena, sabrana, podržavajuća, da emituje poverenje, sigurnost, ohrabrenje i odlučnost tokom ovog procesa. Ovde dolazimo do pitanja – koji su mamini trenutni kapaciteti da se nosi sa intenzivnim emocionalnim reakcijama deteta prilikom procesa privikavanja? Kakvo je trenutno tvoje emocionalno stanje, kako si ti sa temom separacije? Osećaš li da možeš da izneseš ovaj proces ili te on savladava, emocionalno isrpljuje, postoji veliki unutrašnji jaz između onoga što govoriš i onoga što zapravo osećaš pa je lakše za sve da proces preuzme tata?

Zašto nam je ovo važno?

Zato što, ukoliko primećuješ da ti je naročito teško, da te detetova tuga i plač preplavljuje, “kida” u srcu  (osećaš i ti posebno jaku separacionu anksioznost, lupa ti srce, osećaš bol u stomaku, težinu u plućima, suze same teku i ne možeš da ih zaustaviš jer je to jače od tebe, osećaš izrazito jake strahove, brige, imaš osećaj “da ćeš se razboleti, umreti” kada dođe trenutak da dete treba da ostane u grupi)  u ovom slučaju opcija da tata vodi dete a da se ti onda sa njim pozdraviš kod kuće, da uspostavite rutine i rituale pred njihov polazak može biti srećnije rešenje. A da ti posle onda dolaziš po dete.

Ukoliko te ova osećanja zateknu i preplavljuju, važno je da znaš da polazak deteta u kolektiv na izrazito ranom uzrastu (pogotovo mlađem jaslenom) može biti okidač za rana traumatska iskustva odvajanja kojih nisi ni bila svesna i da uvek možeš zatražiti psihološku i terapeutsku podršku na temu separacije, ukoliko osećaš da su strahovi izrazito jaki, kako bi detetu i sebi olakšala ovaj proces.

Koje su trenutne porodične okolnosti? Koliko vremena imaš na raspolaganju prvih dana i nedelja? Da li počinješ da radiš i kada? Kome je zgodnije da vodi dete ujutru, ko je trenutno fleksibilniji sa vremenom? Postoje li neke vanredne okolnosti koje bi bilo važno imati u vidu – npr. trenutno se ne osećaš najbolje, bolesna si, trudna si i održavaš trudnoću (moraš da miruješ, ležiš, nije preporučljivo da se izlažeš većim grupama), imaš možda i mlađe dete, neke neočekivane okolnosti zbog kojih moraš da budeš i sa njim (hospitalizacija), nedavno ste imali smrtni slučaj u porodici pa si još uvek jako tužna …? Sve je ovo važno imati u vidu jer će dete najviše reagovati na ono što OSEĆA od strane osobe koja je sa njim.

Ukoliko bi tata preuzeo proces od početka i prvih dana – kako je on sa tim, kakav je njegov odnos sa detetom trenutno? Kako reaguje u situacijama kada dete zapada u intenzivna emocionalna stanja poput temper tantruma, preplavljivanja (ako je mlađi jasleni uzrast u pitanju npr.), generalno kada dete plače, kada se boji, pokazuje protest, da li ima strpljenja, razumevanja za emocionalni proces koji je u toku? Imaš li poverenje u njega da će u tim situacijama biti izvor sigurnosti, emocionalne regulacije za dete, ukazati poverenje? Ukoliko tata želi, oseća da može da “iznese” prve dane, ima dobar odnos sa detetom – nema razloga da se ne uključi u nekom trenutku, ako je potrebno i ako su okolnosti takve da to dozvoljavaju.

U suštini, odluka o tome kakva je organizacija prvih dana najbolja, sa kojom podelom uloga se najbolje osećaš je uvek na tebi – u skladu sa onim što smatraš da je najbolje za dete i njegov senzibilitet, ali i vašu trenutnu porodičnu organizaciju.

Svakako ćete proces privikavanja i detetove reakcije aktivno svakodnevno pratiti zajedno sa medicinskom sestrom vaspitačicom/vaspitačicom prvih dana (idealno bi bilo da prethodno napravite individualni plan tranzicije). Ukoliko naiđeš na posebno zahtevne situacije koje su te zatekle, koje možda niste očekivali na početku – uvek ima prostora da se napravi analiza dosadašnje organizacije i razmotri korak izmene koji će detetu olakšati proces privikavanja i napraviti pomak u konstruktivnijem, željenom pravcu.

Više o ovoj temi poslušaj u ovom UKLJUČENJU, na Youtube kanalu.