Da li stvarno misliš to što govoriš?

Ako ne misliš, nemoj dalje pričati. Zaustavi se. Prestani da pretiš i sačekaj da te ljutnja prođe.

Kad god čuješ sebe da počinješ da pretiš, da zastrašuješ, govoriš ono što zapravo nećeš uraditi znaj da tada umanjuješ svoj dobar uticaj na dete. Seti se onog – nije dete postalo bezobrazno nego je tebi postalo previše.

Pretiš zato što osećaš da ti stvari izmiču kontroli.

Slušaj, svakoj mami se dogodi da kaže nešto što nije želela. No, važno je da ti ovo ne postane navika, uobičajeni način izražavanja u situacijama kada dete ne uradi u trenutku ono što bi ti htela.

Pokazaću ti kroz jedan primer kako nekonstuktivnu komunikaciju (pretnje, zastrašivanje, uslovljavanje) lako možeš zameniti konstruktivnom, zadržati dobar odnos sa detetom a postići isti rezultat.

Kako tada možeš da se postaviš?

1. Usmeri pažnju na pozitivan umesto negativan ishod događaja.

Umesto uslovljavanja i duple negacije tipa “Ako NE obučeš pidžamu, NEĆU ti čitati knjigu” , usmeri pažnju na pozitivan ishod situacije, na ono što ćete oboje dobiti time. To je ono što zapravo želiš, zar ne?

Na primer:

• Ako budeš brzo obukao pidžamu, stići ćemo da čitamo knjigu.
• Čim obučeš pižamu, krećemo sa čitanjem!

2. Radnja ima prioritet u odnosu na zahtev

Umesto da počneš da napadaš, da se nerviraš što dete ne reaguje na ono što si mu rekla, da te frustrira to što te dete ne sluša i “ne zarezuje ni pet posto” – koristi neutralni ton i usmeri pažnju na radnju koja je sada na redu. U ovome ti može pomoći vremenski sled radnji “Kada-onda”, “Kada-tada”, “Nakon što se završi jedna radnja, može da počne druga”.

Na primer:

• KADA pidžama bude na tebi, ONDA ćemo čitati knjigu.
• KADA pidžama bude na tebi, TADA nastavljamo sa čitanjem knjige.
• NAKON što završiš sa presvlačenjem, MOŽEMO da počnemo sa čitanjem.
  

3. Lični govor

Govori u svoje ime, reci jasno i glasno šta bi ti sada volela, kako bi ti radije čitala knjigu, kakve navike bi želela da učvrstiš.

Na primer:

• Pre nego što počnem sa čitanjem, volela bih da obučeš svoju pidžamu.
• Želela bih da se sada presvučeš u tvoju lepu pidžamicu. Volim da smo u krevetu u čistoj odeći.
  

4. Obaveštavanje

Obavesti, saopšti detetu šta je sada na redu bez mnogo rasprave.

Na primer:

• Na redu je čitanjac. Pre toga – pidžamica!
• Sada je vreme za pidžamu.
• Pogledaj, čeka te tvoja pidžamica.
• Tvoja pidžama je već spremna, čeka da je obučeš.
  
  

5. Postavljanje znatiželjnih pitanja

Ne moraš uvek ti da govoriš šta treba da se radi. Postavi znatiželjno pitanje i podstakni dete se samostalno priseti šta je na redu.

Na primer:

• Šta još treba da uradiš pre čitanja knjige?
• Koji korak još nedostaje da bi bila spremna za krevet?

Znatiželjna pitanja rasterećuju, izuzetno su moćna i korisna za podsticanje misaonih procesa. Poslušaj podcast na YouTube kanalu Pozitivna disciplina da dobiješ još ideja.

Detetov otpor nije poziv na svađu već prilika za unapređivanje veština komunikacije i uspostavljanja saradnje.

________________

Vežba za danas:

Korak 1: Seti se jedne tipične situacije u kojoj te detetov otpor lako iznervira.
Korak 2: Osvesti koja je tvoja tipična reakcija, šta tada obično kažeš.
Korak 3: Preformuliši tu rečenicu, na osnovu primera iz teksta.