Kako je individualna konsultacija pomogla jednoj mami

Pre oko godinu dana, obratila mi se mama trogodišnjeg dečaka za individualnu konsultaciju. “Miloš mene stalno udara. Čim mu nešto nije po volji, on krene da me tuče. Stvarno više ne znam šta da radim”, rekla je. “Znam da ne treba da ga tučem, vičem, šaljem u drugu sobu a opet, kao da mi tada padne mrak na oči, lepo mi dođe da poludim.” Situacija je sve gora, suprug mi kaže da sam ga razmazila i da moram biti “čvršća” a ja ne znam kako. Potrebna mi je vaša pomoć”.

Kada smo ušli u malo dužu prepisku, kada sam prikupila malo više informacija, stekla neki uvid u prirodu deteta, trenutnu dinamiku njihove porodice, obratili pažnju kada je i u kojim situacijama najčešće udari (pratila je ovo ponašanje par dana), konstatovale smo da se ovo ponašanje pojavljuje najčešće u tri situacije:

1. Da se ovo najčešće dešava ujutru (pred njegov polazak u vrtić, dok se ona sprema za posao)
2. Kada ga posle posla pokupi iz vrtića i dođu kući
3. Uveče pred spavanje, kada treba da legne u krevet

To nam je puno pomoglo i tada smo želele da identifikujemo kako da naprave mali pomak u njihovom odnosu. Bilo je sasvim očigledno da Milošu nedostaje fizički kontakt, da je “ljut” na nju što ga ostavlja u vrtiću, da je već dosta tamo stimulisan i da reaguje na ponovno odvajanje pred spavanje.

Kada sam je pitala:
“Koliko vremena uspeš da provedeš nasamo jedan na jedan u toku dana, tako da budeš sa njim, da se igraš, ne misliš o poslu, računima, stanu, tome šta ćete jesti i sl.? (tada smo već bile prešle na ti), rastužila se.

“Sad kad me to pitaš, zapravo, jako malo.” odgovorila je.
“Ujutru žurimo, suprug žuri na posao, ja ga vodim u vrtić. Posle posla već budem umorna, on bude kenjkav kad ga pokupim i to me još dodatno iscrpi. Dok dođemo kući, nešto pojedem već bude pola pet, a tada već moram da smislim šta ćemo za večeru. Dok odemo do radnje u nabavku i malo se prošetamo, suprug dođe kući (to bude oko šest). Tada već nastane haos jer ne mogu tri reči da progovorim sa njim, Miloš bude kenjkav, prekida nas svaki čas i to me još dodatno iznervira. Tada se već svi unervozimo, bude začas vreme za večeru, kupanje i tada već nastane haos.” U to vreme, Miloš je oko mesec dana išao u vrtić, a pre vrtića ga je čuvala dadilja.

Ovo je već bilo dovoljno informacija da joj mogu predložiti da postepeno napravi neku malu promenu u toku dana, za koju sam se nadala da će im oboma pomoći.

Evo do čega zajedničkim snagama došle:

1. Da ona ustane desetak minuta ranije, da stigne da spremi prvo sebe za posao i umanji frustraciju oko toga
2. Da ujutru, kada ga probudi postepeno izbace crtani koji je Miloš gledao dok se razbuđuje (to su tada bile Patrolne šape, ako se dobro sećam, nekih 15 tak minuta). Umesto toga, predlog je bio da se ujutru malo pomaze, pročitaju možda neku pričicu, malo se zbliže pre nego što dođe red na polazak. Pošto im je vreme ograničeno, za neke ideje kako da jutarnju higijenu i oblačenje pretvore u zabavu umesto u svađu  poslužile su ovi kratki video klipovi Mirno oblačenje dvogodišnjaka i Kako da olakšate jutarnje spremanje u vrtić?

3. Pošto je Milošu još uvek bilo teško da se odvoji, iako je prošlo već mesec dana od polaska u vrtić, predložila sam joj da zajedno osmisle i uvedu jutarnji ritual koji bi mu pomogao u tome. Neki primeri nalaze se u tekstu  “10​ ​kratkih​ ​igara​ ​zbog​ ​kojih​ ​će​ ​se​ ​dete​ ​ujutru​ ​lakše​ ​razdvajati​ ​od​ ​tebe”  . Takođe  popričale smo malo detaljnije i o tome kako protiče adaptacija na vrtić, koje promene nosi ovaj period privikavanja, na šta da posebno obrati pažnju. Dosta toga je sada deo video predavanja: “Šta je detetu koje kreće u jaslice ili vrtić potrebno od tebe?” 

4. Pošto se ispostavilo da je u pitanju energično i senzitivno dete, burne reakcije kada dođe po njega u vrtić ili dođu kući su bile očekivane. Predložila sam joj da sa sobom uvek ponese nešto za užinu, da obrati pažnju da li treba da pije vode ili piški pre nego što krenu kući (glad, žeđ i nezadovoljene fiziološke potrebe su vrlo čest uzrok “izliva besa”). Takođe, ako može da ruča na poslu, ako ne, da uključi njega kad dođu, da bude sa njom dok ruča. Da joj za to vreme on nešto narta, pravi joj društvo, jede još malo ako želi, šta god. Naravno, da se igra sam za to vreme ako to želi, ali ne da ga ona “sklanja” sa: “Idi igraj se, hoću da ručam.” ili “Šta ćeš u kuhinji, vidiš da mama ruča!”

5. Pošto joj je ova nabavka bila trn u oku, predložila sam joj da suprug i ona podele taj deo. Da jedan dan kupi on šta treba sa posla, jedan dan njih dvoje, kako bi se rasteretila oko toga. Da tih pola sata sat iskoristi ona da bude sa njim, da provode vreme “jedan na jedan”, bez opterećenja. A sutradan, da to isto može suprug kako bi i on dobio malo vremena nasamo sa njim. Pošto je bila iz Beograda, predložila sam joj razmisle i o tome da jedan deo dnevne nabavke prebace u nedeljnu kupovinu, korišćenjem servisa e-kupovine.
6.  Pošto se ispostavilo da kupanje obično bude neposredno pred spavanje, predložila sam joj da to vreme pomere na malčice ranije, oko 18:30h. Time bi izbegli da Miloš bude već jako umoran i razdražljiv i da kupanje bude asocijacija na spavanje.

7. Takođe, predložila sam joj da predveče uvedu 15 tak minuta vremena u specijalnoj igri  (o tome šta je specijalna igra pisaću u nekom narednom tekstu), a neposredno pred spavanje da se fokusiraju na njihov odnos (npr. da mu kaže koliko ga voli, priča šta sve voli kod njega, kako je srećna što je baš on njeno dete, šta će sve lepo zajedno sutra da rade i sl. )

Kako je njihov odnos do tada bio pomalo narušen, nadala sam se da će im ovih 7 malih, postepenih koraka pomoći da se učestalost i intenzitet “agresivnih ispada” umanji, te da će se polako ponovo zbližiti.

Pošto je “agresija” prema njoj u ovom slučaju dobrim delom dolazila od nezadovoljene potrebe za kontaktom, stvari su se polako popravljale narednih dana, kako su uspevali da primene nešto od onog o čemu smo pričale. Naravno, nije sve bilo idealno, izliva je i dalje bilo ali daleko ređe i drugačijeg intenziteta.

Kada smo u narednom susretu popričali o ljutnji, tome kako je deca osećaju, šta im se tada dešava (o čemu smo Dragana Aleksić i ja nedavno pričale uživo u uključenju Izražavanje ljutnje i besa kod male dece), njen doživaljaj njegovog besa se promenila. Do tada je u ovim situacijama obično govorila:  “Ne smeš da tučeš mamu. To nije lepo”!, ili “Sad je dosta, preterao si. Ideš u sobu da se smiriš”. “Sram te bilo, kako se to ponašaš?! Udari me još jednom pa ćeš videti ko je jači!”, “Ako ne prestaneš, sad ćeš dobiti po guzi!” Sada je nekako ovaj bes doživela kao poziv u pomoć, osećaj nemoći, nelagodu koje se dete fizički oslobađa i da je njena uloga u tome da ga uči kako da se nosi sa ovim osećanjem, da mu u tome pomogne. Kako se on obično udarao rukama, nadalje smo popričale o tome šta njoj može pomoći u tim situacijama da ostane smirena, a kako njemu može pomoći da izbaci bes, bez da nju povredi.

Od nekoliko ideja šta može reći, uraditi u trenutku kada počne da je udara –  dve su nekako zaživele:

1. Da mu tada ponudi da spusti njenu ruku i pokaže koliko je jako ljut

2. Da umesto nju, udari snažno njen dlan, najjače što može. Nešto nalik na “Daj pet nekoliko puta”

Naravno, pritom nisam mislila da ga time ismeva, samo skreće pažnju već da mu na taj način pomogne da izbaci trenutni naboj, a nakon toga, kada se umiri vidi o čemu se zapravo radi. Korišćenje literature, knjiga, priča koje pokrivaju osećanja su u ovom slučaju bile od koristi. Konkretno, bila je u pitanju ona priča o zeki:  “Kad sam strašno ljut!

Ove ideje su njoj tada pomogle, tebi možda može pomoći nešto drugo, svako dete je drugačije i drugačije izražava osećanja a nemamo uvek jastuk pri ruci :) Ponekad čak nisu potrebne nikakve ideje već samo da budemo tu i razumemo kroz šta dete prolazi.

Seti se, kada je dete uznemireno ono ne može da misli i zato objašnjavanja u tom trenutku ne daju mnogo rezultata.

U svakom slučaju, kada god je bes kod male dece u pitanju, stvari nisu tako jednostavne kao što ponekad izgledaju.