Ako imaš dvoje male dece i uhvatiš sebe da konstantno postavljaš ovo pitanje, ovo je tekst za tebe.

Posvetiti jednako vremena jednom i drugom detetu svakoga dana je ne samo nemoguća misija, već i ogroman pritisak, očekivanje koje sebi stavljaš na vrat, pored svih obaveza koje već imaš sa dvoje male dece. Ukoliko si ga i ti sebi postavila kao zadatak, u najboljem slučaju ćeš biti stalno frustrirana, u najgorem će te konstatno razdirati osećaj krivice i tuge u odnosu na jedno ili drugo dete.  Biće ti žao  što više vremena ne posvećuješ starijem detetu ili  što više vremena ne provodiš sa mlađim onako kako bi želela ili ćeš , dok si sa jednim detetom, misliti kako zapostavljaš ono drugo.

Epilog priče je da, na kraju, nećeš ni jednom ni drugom pružiti ono što mu je potrebno jer će ti pažnja biti podeljena, nećeš biti srećna, zadovoljna, koncentrisana, emocionalno prisutna. Ovakav scenario je gotovo sigurno put za još više dečijih tantruma, “kačenja”, plakanja i “lepljenja” za tebe.

Zbog toga je važno da se opustiš, rasteretiš sebe  brige oko toga i imaš u vidu sledeće. 

Nije jednaka količina vremena sa tobom ono što je tvojoj deci potrebno, već jednaki kvalitet tvoje pažnje, jednako uvažavanje i vrednovanje njihovih potreba. To možeš obezbediti na različite načine, jer se i deca međusobno svojom prirodom i uzrastom  razlikuju.

Dakle, ono što ti dete već samo po sebi više traži, to je ono što mu više treba i na to više obrati pažnju. Primera radi, 

• Ako je jedno dete energičnijeg temperamenta i traži da se “borite”, da se vijate, da ga prevrćeš, da ga gledaš kako ti pokazuje svoju novu veštinu – uključi se kad da god si u prilici, obrati pažnju na ono što ti pokazuje. Sasvim je u redu da se drugo dete tada pridruži kao posmatrač, ali da sačeka da završite ono što trenutno radite.
• Ako jedno dete obožava muziku i uživa da đuska sa tobom, a drugo ne voli – sasvim je u redu da napraviš “plesni podijum” sa prvim i izigrate se do mile volje, dok drugo za to vreme nešto crta. Ono tada neće biti zapostavljeno.
• Ako je jedno dete mirnijeg temperamenta i po stoti put te vuče te za rukav da mu čitaš istu priču, pročitaj je kada si u prilici, bez obzira što je dan. Sasvim je u redu da tvoja pažnja u tom trenutku bude na njemu, dok drugo dete slaže omiljenu slagalicu ili lista svoju knjižicu pored vas.
• Ako te starije dete vuče za rukav da slažete kocke i gradite kulu, složite najveću kulu do tada i uživajte zajedno u ovom poduhvatu. Sasvim je u redu da zamoliš mlađe dete tada da sačeka ili da se uključi u ulogu vašeg pomagača (na primer da vam dodaje kocke, da uoči slabe tačke).
• Ako se mlađe dete stalno “gura” da radi nešto sa tobom u kuhinji, uključi ga kako možeš, bez komentara da je “malo” i da “smeta” jer je to način na koji dete ostvaruje kontakt sa tobom. Neka ono maže kore za pitu sa tobom, neka gnječi krompir, neka ti dodaje ono što može. Sasvim je u redu da ono tada ima aktivniju ulogu i bude glavni “kuvar” a da starije dete bude “degustator” onoga što ste napravili.
• Ako ti starije dete traži da ga češće grliš, maziš, dodiruješ, da ga opet ponekad nosiš, obučeš, da ga okupaš, da ga “ljuljaš kao bebu”, da ga nekad “nahraniš” kao mlađe dete – pruži mu to, jer to je ono što mu je sada potrebno, bez komentara da je “veliko i da mu to ne treba jer sve može sam”. Ne brini, neće postati ponovo “beba”. Sasvim je u redu da pojasniš mlađem detetu da ponekad i njemu nedostaje ono što ste nekada radili.Dakle,

Nije satnica ono što je merilo pažnje, već usaglašen i pravovremen odgovor na ono što je detetu potrebno.

Prati signale koje ti deca šalju, a ne sat. Tako nikad nećeš pogrešiti. Ne samo da nećeš pogrešiti već ćeš ostvariti mnogo bolji i dublji kontakt sa svakim od njih jer ćeš biti u miru sa sobom. U redu je da jednom detetu posvetiš pažnju koja mu je potrebna, dok drugo za to vreme radi nešto samostalno, za sebe. Makar to sveukupno trajalo i 15 minuta jer toliko vremena trenutno imaš na raspolaganju.