Prestani da se pališ kao hepo kockica na sve ono što dete radi

Reci mi, da li si jedna od onih mama sa kratkim živcima koja teško ume da kontoliše svoje reakcije, koja brzo izgubi strpljenje, svašta kaže u besu pa joj posle bude krivo? Ako jesi, bez brige. Postoji način kako to lako možeš da menjaš.

Da odmah razjasnim stvar. Svima nama se dešava da ponekad izgubimo strpljenje. Kažemo ili uradimo nešto zbog čega nam posle bude žao pa se trudimo da to posle ispravimo. Međutim, sada ne mislim na one situacije koje te povremeno izbace iz takta.  Mislim na svakodnevni doživljaj, utisak da ono što dete radi, a što te iritira, radi TEBI namerno. Na ono – moj sin to MENI namerno radi. Ona to meni radi NAMERNO.

Ukoliko uhvatiš sebe da to često pomisliš ili govoriš, imam za tebe jednu dobru vest.

Ovo nije tačno. Možda si za dete najvažnija osoba na svetu,
ali nisi uvek njegov centar sveta.

Iako neka ponašanja mogu imati veze lično sa tobom (ovde mislim na ona koja se odnose na proveru sigurnosti, “testiranje granica” o čemu ću pisati u posebnom tekstu), u većini slučajeva, dete se ponaša u skladu sa SVOJIM centrom sveta – onim kako se trenutno oseća, u skladu sa svojim uzrastom, razvojnim kapacitetima, znanjem, zaključcima, kontekstom određene situacije što…pazi sad.. NEMA UVEK VEZE SA TOBOM.

Čuješ li?

NEMA VEZE SA TOBOM.

Pa razmisli samo.

• Da li jednogodišnje dete stavlja prst u utičnicu ili baca hranu samo da bi baš tebi napakostilo? Ne, nego zato istražuje okolinu i uči.
• Da li otrči od tebe zato da bi se tebi baš namerno osvetilo? Ne bih rekla. Verovatnije je da se dete oseća slobodno, da je radoznalog duha, da se zanelo, da te možda nije čulo, da te je čulo ali ima impuls da se kreće i teško mu je da se zaustavi.
• Da li ti dvogodišnje dete govori “neću” samo zato što ti nisi uspostavila autoritet? Verovatniji scenario je da trenutno da prolazi kroz razvojnu fazu “neću” i polagano uči da odvaja sebe od drugih.

Jednostavno, neka ponašanja su razvojem uslovljena i svako dete ih prolazi, što nema veze uvek sa tobom.

Šta ti onda u celoj ovoj priči može pomoći?

Da naučiš da se DECENTRIRAŠ.

Sposobnost decentracije je dragocena veština sagledavanja situacije sa strane, iz ugla ”treće osobe”, iz neutralne pozicije. Ova sposobnost nam pomaže da situacije sagledamo iz ugla  posmatrača.

Ova veština ti daje vreme da trenutnu situaciju vidiš iz drugačije perspektive.  Daje ti priliku da ponašanje drugačije doživiš, da pružiš odgovor (umesto proste reakcije), ublažava tenziju u odnosu, umanjuje želju za kritikovanjem, raspravom i ulazak u “borbu moći”.

Kako ovo može da ti pomogne u praksi?

Pa evo, daću ti jedan primer.

SCENARIO BROJ 1

Tvojoj ćerci si upravo rekla da prestane da skače na krevetu i ona nastavlja to da radi.

Ukoliko to odmah doživiš lično, bez “filtera” tvoj unutrašnji govor započinje u deliću milisekunde,  nisi ga ni svesna. Zvuči otprilike ovako:

Ona to meni radi namerno – opet tera inat – vidi kako pravi da me ne čuje – ignoriše me – ne poštuje moju reč – kakav sam ja to autoritet? – ako me sada ne sluša, kakva će tek biti kad odraste? – kakva sam ja to mama kada me ne sluša …TENZIJA RASTE … au, kako je bezobrazna … sad ću joj ja pokazati čija je zadnja – ima da me sluša ili… mora odmah da prekine – UŠI TI SE CRVENE sada sam ljuta AAAAA – i dalje možeš da pretpostaviš kako ćeš reagovati.

Zamisli sada istu scenu.

SCENARIO BROJ 2

Tvojoj ćerci si upravo rekla da prestane da skače na krevetu i ona nastavlja to da radi.

Ti primetiš da se to dešava, ali umesto da to ponašanje odmah protumačiš sa “vidi kako me ne sluša i ne poštuje”,  pokušaš da sagledaš situaciju iz neutralnog ugla. Daješ sebi malčice vremena da vidiš o čemu se radi, prikupiš informacije i odgovoriš na ovo ponašanje, umesto da prosto reaguješ na njega.

Tvoj unutrašnji govor tada zvuči otprilike ovako:

Hm…nastavlja da skače i nakon toga što sam joj rekla ne skače…..TENZIJA RASTE zanima me zašto to radi?…ok, prikupiću više informacija… da li me je čula? – da li me je razumela?… da li zna da mi to smeta … da li sam joj dala alternativu? TENZIJA OPADA… Vidim da se zabavlja i teško joj je da prekine… Pa ona ima samo dve godine…Čekaj, da li je danas bila napolju? Ima potrebu da se kreće? ….Ok, reći ću joj sada jasno da mi to sada smeta. Preusmeriću skakanje na neko drugo mesto ili je zamoliti da počne nešto drugo da radi.

U prvom slučaju ćeš imati poriv da KONTROLIŠEŠ,
u drugom da USMERIŠ.

Dakle, pre nego što suviše burno odreaguješ na neko detetovo ponašanje, molim te, potrudi se barem toliko da pogledaš situaciju iz drugog ugla. Prikupi informaciju. Daj sebi vremena da vidiš o čemu se radi, a detetu priliku da ti na to odgovori. Nemoj žuriti sa tumačenjem da ono to tebi radi namerno, da si ti ili ona ovakva ili onakva jer iz takve percepcije začas od muve možeš napraviti slona.

Evo nekoliko primera pitanja koja počinju u neutralnom tonu, koja ti mogu koristiti:

• Šta se događa?
• Šta se dešava?
• Vidim da nastavljaš da _____, iako sam malo pre rekla da ______.
• Malopre sam ti rekla da____, da li si me čula?
• Samo da proverim…
• Kako se dogodilo da…?
• Nisam sigurna da smo se dobro razumeli…
• Primećujem/ primetila sam da ….
• Čini mi se da…
• Izgleda da…
• Radoznala sam…
• Očigledno je da….
• Vidim da….
• Čujem da…
• Tvoje telo mi govori da…
• Čim …znači da…

Vežba

Sledeći put kada dete počne da radi nešto što te nervira, konstatuj naglas ponašanje koje vidiš i postavi pitanje u neutralnom tonu. Vidi šta će ti dete reći, a onda obrati pažnju ima li razlike u daljem razvoju događaja.

P.S. Ne zaboravi, pre nego što kažeš detetu bilo šta, postaraj se da prethodno uspostaviš kontakt očima.