Sigurna baza: Zašto tvoja jaka povezanost pomaže, a ne smeta prilagođavanju?
Kada tvoje dete krene u vrtić, možda brineš: “Jesmo li previše vezani? Hoće li se moći odvojiti od mene?”
Iako logika ume da učini da pomisliš “što smo vezaniji to će se dete teže odvojiti od mene” – istina je drugačija.
Što je vaša blikost i povezanost jača, prilagođavanje je lakše.
O tome šta podrazumeva paradoks vezanosti pisala sam na Instagram profilu, u objavi koju možeš pročitati ovde.
Sada ću ti približiti ovu temu iz drugog ugla.
Šta je sigurna baza?
Zamisli jednog istraživača koji se pojavljuje na nepoznatom terenu. On sigurno ne dolazi tamo sam bez ičega i ikoga već se na neki način pripremi za ovaj poduhvat, dolazi zajedno sa timom, donosi neku opremu sa sobom i na najpogodnijoj lokaciji postavlja svoj “bazni kamp” – sigurno mesto odakle istražuje. Taj kamp, šator za njega postaje sigurno mesto u kojem se koliko-toliko oseća bezbedno. Zna da se tamo uvek može vratiti kad završi sa istraživanjem za taj dan. Ta sigurnost, osećaj zaštićenosti mu upravo omogućava da istražuje.
Bez baze? Bez tog jednog sigurnog, poznatog, stalnog mesta u nepoznatom okruženju – strah bi ga paralizovao. Ne bi mogao da se opusti, slobodno kreće, istražuje, po čitav dan bi bio okupiran brigom o svojoj bezbednosti, tražio bi neko sklonište.
Sad da se vratimo u kontekst vrtića i adaptacije.
Za tvoje dete si najpre TI ta sigurna baza.
John Bowlby (uticajni britanski psiholog, psihijatar i psihoanalitičar, najpoznatiji kao osnivač teorije privrženosti koja ističe da su rane emotivne veze sa primarnim negovateljem ključne za zdrav socijalni i emocionalni razvoj deteta) tako je nazvao osobu uz koju dete može sigurno istraživati svet, znajući da joj se može vratiti kada zatreba utehu.
Vrtić = prenos sigurnosti
Prilagođavanje na vrtić, tako, nije samo “navikavanje na nove ljude”.
To je prenos funkcije sigurne baze sa tebe na vaspitača.
I taj proces ima nekoliko faza.
Prvih dana – ti si fizički prisutna. Dete istražuje novo okruženje dok si ti prisutna. Gleda te, blizu tebe je da bi znalo da li je nova situacija sigurna za njega.
Prvo iskustvo kratkog odvajanja – dete doživljava novu situaciju. Ti izlaziš na kratko iz sobe, a ono se pita:“Hoće li se mama vratiti? Je li vaspitač siguran za mene?” Plač je ovoj situaciji sasvim očekivan jer predstavlja biološki alarm za dete (moja sigurna baza izlazi iz mog vidokruga, udaljava se od mene).
Ključno je, međutim, ono što se dešava posle: može li vaspitač utešiti, umiriti dete?
Ukoliko je odgovor da, to je dokaz da vaspitač može postati nova sigurna baza za dete. Ovo se ne događa odmah već nakon nekog vremena povezivanja (bondinga) i ponavljajućeg prijatnog iskustva.
Transfer – u narednim nedeljama vaspitač gradi poverenje kao što si i ti do sada: dosledno odgovara na potrebe tvog deteta, obraća mu se, upostavlja kontakt, prilazi/uzima/nosi/teši ga kada plače, njegovo ponašanje postaje predvidljivo. Dete uči: “Mogu mu/joj verovati.”
Tvoje dete tako vremenom dobija drugu, novu sigurnu bazu.
Ti ostaješ primarna baza – za ljubav, duboke emocije, dom.
Vaspitač postaje sekundarna baza – za svakodnevne potrebe u vrtiću.
I u periodu prilagođavanja obe su potrebne.
Što je tvoja “baza” bila jača, to će tvoje dete lakše prihvatiti novu. Zašto? Zato što dete koje se sa tobom oseća sigurno i koje zna da ti može verovati, lakše može poverovati i drugima.
Jaka povezanost deteta sa tobom, dakle, nije ono što će sprečiti već upravo ono što će omogućiti da se proces postupnog odvajanja od tebe događa na zdrav način.
