Šta možeš da kažeš ljutitom detetu umesto: "Prestani!"

…”Pozdrav, molim vas, prvi put vam pišem, imam problem. Sin (ima 23 meseca) mi se baca na pod i zemlju kad nesto ne može da dobije. Ne znam šta da radim. Nemoćna sam. Probala sam i da lepo pričam i da vičem i ništa ne pomaže.”

…”Pozdrav svima. Ja imam blizance od 16 meseci i nedavno su počeli da me udaraju kada im nešto nije po volji. Ne znam kako da se postavim. Znam mali su, ali me opet strah da ne shvate to kao nešto što je ok i da to nastave da rade i kasnije.”

…”Ja imam Strahinju koji je napunio 12 meseci. On je jedan nasmejan i veseo dečak, ali je u poslednje vreme na svako NE, počeo da plače, drami, bukvalno se dere iz petnih žila i, naravno, ne odustaje od svoje namere. Više ne znam šta da radim. Svaki savet mi znači.”

Ovo su česta pitanja i dileme roditelja dece ranog uzrasta.

Kada malo dete preplave snažna osećanja poput ljutnje, frustracije i besa, njegovo ponašanje ume da izgleda veoma dramatično. Sve se dogodi u trenutku, iznenada. Neko dete odjednom počne da se udara, da se grebe, viče, baca na pod, skače, lupa nogama, šutira, a, neko lupa glavom, čupa se, ujeda, grize, baca stvari, otima, gura se, grebe, beži. O načinima na koji malo dete izražava ljutnju i bes smo nedavno baš pričali u lajvu, pa ako niste, pogledajte ovaj snimak.

Svako dete ima neki svoj, dominantan način izražavanja snažnih osećanja, isto kao i mi, odrasli. Instinktivne reakcije nas zadese, zatiču, ne odlučujemo unapred o njima. Zbog toga smo retko kada svesni svog ponašanja dok smo obuzeti naletom osećanja. Čak i mi, odrasli, a kamoli deca.

Prvi korak koji vam može pomoći sa decom u ovakvim situacijama je prepoznavanje signala koji ukazuju da se “čaša puni”. Obratite pažnju na telesne signale deteta koje ukazuju da je dete uznemireno (stiskanje vilice, crvenilo u licu, ubrzano disanje, nemir, vrpoljenje, impulsivne reakcije, podizanje tona…) i vrlo brzo ćete moći da predvidite eskalaciju, uočiti karakteristično ponašanje vašeg deteta u stanju preplavljenosti. Tada će vas ona ređe zaticati, moći ćete da je predupredite i blagovremeno odreagujete dok intenzitet još nije dosegao vrhunac.

Drugi korak – ako je dete već obuzela ljutnja, pomozite mu da se oslobodi tenzije, izrazi bez povređivanja sebe, drugih ljudi ili bacanja stvari u neposrednom okruženju.

Budite tu, razumite ga i učite kako da se nosi sa ovakvim stanjima.

Setite se, dete uči da reguliše snažna osećanja onda kada mi:

Prihvatimo njegova trenutna osećanja
Blagovremeno postavimo jasna, odlučna ograničenja u odnosu na akciju (usmeravamo trenutno ponašanje )
Uvažavamo dete (obraćamo mu se mirnim, blagim tonom)
Kažemo šta može da radi sa svojim osećanjima (predložimo šta drugo može da radi, što je prihvatljivo)
Predstavljamo model na koji može da se ugleda (vladamo sobom)

Na primer, kada dete obuzme ljutnja, roditelj može da kaže:

“Čujem koliko si ljut.”

“Nema udaranja. Udarac boli.”

“Možeš mi pokazati koliko si ljut i snažnim udaranjem nogama o pod.”

… a kada prođe, da pita: “Da li se sad osećaš bolje?”

Ili, kada primeti da se frustrira:

“Vidim da ti ovo ne ide kako bi želeo.”

“Spusti ruke.”

“Neka kockice ostanu na svom mestu. Kada se bacaju, mogu nekog povrediti.”

“Možeš mi pokazati koliko si uznemiren i snažnim lupanjem dlanom o dlan.”

…a kada tenzija splasne, pita: “Šta kažeš da idemo ispočetka?”

Emocionalnu inteligenciju dete razvija onda kada dobija iskustvo adekvatne
regulacije od strane roditelja, osobe kojoj veruje i uz koju se oseća sigurno.

Ono što je detetu potrebno da čuje u trenucima kada “ne vlada sobom” je:

Ljutnja je OK.

Tu sam.

Proći će.

Vidim da ti je teško.

Pomoći ću ti da to prebrodiš.

Naučiću te kako.

Uskoro ćeš se osećati bolje.

Sposobnost da izrazimo ljutnju i frustraciju na konstruktivan način se uči i vremenom razvija.