Taman si spremila detetu da jede, a ono ni da zine?

Dala si sve od sebe da pripremiš zdrav obrok na vreme, da sve bude kako treba i sad, kada ste konačno seli da ručate tvoje dvanaestomesečno dete kako ugleda kašičicu počne da odmahuje glavom, da odguruje tanjir, hoće da ustane iz stolice  i …  ceo tvoj trud pada uzalud.

Sigurno znaš o čemu pričam. Nema mame na ovom svetu kojoj nije stalo da joj dete lepo jede i napreduje. Nije ni čudo što se tada osećaš iscrpljeno, frustrirano, razočarano, možda čak i neuspešno. 

Pre nego što zapadneš u mod  “jadna ja”, “nemoćna sam”, “očajna sam”, “ne mogu više”, “muka mi je više od toga”, “džabe se trudim i spremam” evo jedne ček liste da je imaš na umu, pre nego što zaključiš da tvoje dete “neće da jede”. Ona će ti pomoći da situaciju sagledaš iz drugog ugla, naročito ukoliko je ovo sada već postala svakodnevna tema, ako primetiš da si počela da ga porediš sa drugom decom koja odlično jedu (što ti, veruj mi, samo pojačava stres) ili se već potajno pribojavaš da si ga već tako malog razmazila jer je počelo da “izvoljeva”. 

1. Da li je detetova uloga za vreme jela pasivna ili aktivna? 

Ako tebe ruka zaboli a dete samo otvara usta i mehanički “prima” hranu onda nije ni čudo što je nezainteresovano, što mu ubrzo postaje dosadno. Ako ga uvek ti ili neko od vas odraslih hrani, ono je naučilo da čeka i neće pokazati inicijativu da jede samostalno – ukoliko mu ti ne daš prostora za to i ne ohrabruješ ga u tom pravcu. Ako ga, od straha da ne “ostane gladno” redovno zabavljaš, praviš predstavu, daješ da gleda TV ili u mobilni za vreme jela – budi sigurna da mu tvoj topli, sveže skuvan, mirišljavi krompir i grašak u tom trenutku neće više biti prioritet.

Ukoliko želiš da dete radije jede ono što si mu spremila, ohrabri njegovu AKTIVNU umesto pasivnu ulogu za vreme obroka.

• Ako još uvek ne jede samostalno, neka ovo bude prijatno vreme jedan na jedan. Pusti neka radio tiho svira u pozadini, pričaj sa njim, gledajte se u oči. Čim uočiš prve znake inicijative, pusti ga da jede samostalno.
• Ohrabri ga da uzima komadiće hrane različitih veličina, celom šakom ili prstićima
• Zamenite nekad uloge, predloži da ono pokuša da “hrani tebe” (ovo je uvek zabavno)
• Podelite “posao” po principu “3 zalogaja ti ja dam, a 3 zalogaja ti uzmeš sam”.
• Modeluj – kad god možeš, prvi zalogaj uzmi ti i pokaži koliko ti se on sviđa

Kada dete ima aktivnu ulogu za vreme obroka i kada si stvarno prisutna, radije jede. 

2. Gde se i kada jede?

Da li dete jede u kuhinji u tvom krilu, u svojoj stolici ili ga vijaš po celoj kući, loviš u zasedi sa kašičicom kako bi usput, dok se igra, pojelo par zalogaja jer “neće da sedi i jede”? Pa to onda radiš iznova i iznova, maltene za svaki obrok samo da bi pojelo barem nešto? 

Ukoliko primetiš da ovo postaje svakodnevica, verujem da si svesna da to stvara konfuziju u njegovoj glavici, a da je to i za tebe iscrpljujuće. Možda smatraš da je tako lakše jer nemaš snage da se nosiš sa izlivima emocija, ukoliko ako insistiraš da se jede u kuhinji, a ne na kauču u dnevnoj sobi.

Odmah da se razumemo. Naravno da je ti važno da dete jede i da si srećna kada dete pojede par zalogaja. Međutim, sa druge strane, sigurna sam da ti je važno i da istovremeno usvoji zdrave navike, da posveti svoju pažnju onome što jede i da uspostavi dobar odnos sa hranom, da u njoj uživa. Bilo bi dobro da vreme obroka bude prijatno vreme, kako za njega tako i za tebe, a ne mehanička radnja koja se radi “usput”, dok je pažnja na nečem drugom, bez svesti o tome ni šta se jede, ni koliko se pojelo.

Postavljanje jasnih pravila i očekivanja oko toga gde se šta jede, šta je za tebe prihvatljivo, a šta nije vam samo oboma može pomoći. Uspostavi red u vezi sa tim što pre, kako bi oboma bilo lakše. 

Dete radije sarađuje kada mu je jasno gde je mesto za obrok.

3. Kakav kontakt ima sa hranom, pored obroka?

Da li znaš da ljubav prema hrani, pored čula ukusa, razvijaš i kroz dobar osećaj, igru, kroz čulo dodira, mirisa, sluha, vida? Dete koje ima kontakt sa hranom na više strana, lakše je i zavoli.

Vidi koliko dete ima prilike u toku dana da:

• istražuje hranu (da je pipa, oseti njenu teksturu, da je miriše, gnječi, drži namirnice različitog oblika i veličine u ruci)
• te gleda dok kuvaš ili pripremaš obrok, da i ono nešto radi za to vreme, što ima veze sa hranom
• ode ponekad sa tobom u pazar, na pijacu?
• sluša kako pričate o hrani, o tome šta volite da jedete, šta ćete lepo praviti za ručak?
• raspoznaje i ređa namirnice zajedno sa tobom kada stigneš iz prodavnice ili ti pristigne onlajn porudžbina, da raspakuje?
• gledate fotografije hrane, da listate slikovnice o hrani

Dete koje ima kontakt sa hranom i van obroka, ima veće šanse da je i zavoli.

4. Da li dete neće da jede uopšte ili ne želi da pojede tu vrstu hrane, na način kako je pripremljena, u količini koju si ti zamislila?

Ovo je važno da razjasniš u glavi, kako bi sebi pružila olakšanje a ne dodatni stres. Velika je razlika kada dete potpuno odbija da jede već neko vreme (što svakako može imati neku zdravstvenu podlogu u pozadini) ili hranu odbija samo trenutno, u smislu da danas ne želi da jede ono što je u tanjiru, u vreme koje je predviđeno, u količini koju si ti odredila, na način koji je pripremljeno. 

Zašto je to važno?

Da bi zaključila da dete voli ili ne voli neku namirnicu stručnjaci kažu da treba da je ponudiš na različite načine čak 15 puta

Da. Dobro si pročitala. Čak 15 puta! 

Dakle, to što si nešto ponudila jednom, dva puta i dete nije htelo da pojede ne znači odmah da tu namirnicu ne voli. Ne voli je možda na taj način pripremljenu, u tom obliku.

Šta onda možeš da radiš?

Pa, testiraj. Razmišljaj. Budi kreativna. Ponudi istu namirnicu na što više različitih načina pa vidi kako mu se najviše sviđa. Na primer, paradajz ponudi sa kožicom, bez kožice, sa semenkama, bez semenki, sa maslinovim uljem, bez ičega, malčice posoljeno, neposoljeno, blendirano, iseckano, na sendviču, u paradajz čorbi. Predstavi ga u tanjiru tako da bude vizuelno interesantno, napravi od njega lice, kupi neki lep tanjir kao podlogu, to će vam oboma sigurno biti zabavno.

No, ako mu se pored sveg tvog truda i dalje ne sviđa paradajz, U REDU JE. Nemoj da se sekiraš oko toga. Ne voli paradajz, ali voli neko drugo povrće. Ne voli ga sad, možda će ga vremenom zavoleti.

Što bi stari Latini rekli “De gustibus non est disputandum” (o ukusima ne vredi raspravljati). 

5. Uhvati ritam 

Uobičajeno vreme u koje se u tvojoj kući doručkuje, ruča i večera možda jednostavno nije u skladu sa detetovim trenutnim ritmom i potrebama. Možda u to vreme nije gladno. Tako je. NIJE GLADNO. 

Ako vidiš da bi ovo mogao biti slučaj, vidi ima li prostora da vreme obroka pomeriš za pola sata gore ili dole. Neka deca su razdražljiva i gladna odmah čim ustanu, a neka deca ne vole da jedu odmah čim ustanu. Neka vole da jedu manje, ali češće. Neka opet, jedu više za vreme jela ali manje za užinu. Posmatraj i vidi koji je optimalan ritam tvog deteta. 

Ono što možeš, pokušaj da uskladiš, što ne možeš – bože moj. Uvek možeš imati neku zdravu rezervu, prihvatljivu alternativu za užinu koja će pomoći do sledećeg obroka. 

Tvoje je da se staraš o tome da ponudiš zdrave, hranljive namirnice a na detetu je da prati svoj osećaj i pojede ono što može, koliko može.

6. Temperament i čulna senzitivnost

Probirljivost u ishrani može da ima veze i sa temperamentom, visokom senzitivnošću deteta . Možda je tvoje dete jednostavno osetljivije na izgled, boju, jak miris, teksturu, dodir, intenzitet ukusa, temperaturu hrane, čak i materijal kašičice, zvuk koji pravi pribor – što ne ume da ti kaže. Možda voli da jede namirnice određenim redom. Možda ne voli tu konkretnu kombinaciju. Možda ne voli da mu se hrana pomeša u tanjiru. Možda ne voli neki konkretan deo, a ne celu namirnicu (na primer, ljigavu teksturu semenki paradajza, kožu od breskve). Možda ne voli da mu se hrana mulja po ustima (da oseti sitne mrvice od palente i griza), možda ne voli grudvice, ko zna.

Ako vidiš da bi ovo mogao biti slučaj, ne nerviraj se već prihvati vremenom ovu temperament osobinu i istražuj šta mu tačno smeta, šta više voli kako bi to u startu imala na umu.

Takođe, neka deca su temperamentom opreznije prirode pa izbegavaju da probaju nešto nepoznato i novo zato što im primarni instinkt govori “čekaj, da li je ovo bezbedno za mene?”. Ovo je, inače, univerzalan strah koji svi imamo, koji nas sprečava da tek tako pojedemo nešto što nije dobro za nas samo je kod neke dece više, a kod neke manje izražen. Koliko god ti možda ovo delovalo bezveze, pa samo razmisli. Da ispred tebe sada neko stavi nepoznatu namirnicu koju nisi do sada videla, jela, pomirisala, da nemaš nikavu ideju da li će ona biti otrovna ili super ukusna – da li ćeš je odmah, tek tako ubaciti u usta? Nećeš. Sve dok se ne uveriš da je bezbedna. Dok ti neko ne kaže i ne pokaže da smeš da je pojedeš.

Ako vidiš da bi ovo mogao biti slučaj, modeluj. Gledaj da novu namirnicu najpre ti staviš u usta, da dete vidi da je svi jedete, pa je onda tek nudite njemu da proba. Ne obrnuto. Imaj strpljenja. Ako ne proba prvi put, probaće drugi. Ako ne proba drugi put, probaće neki naredni. Nigde ne žuriš.

Visoka osetljivost često nosi sa sobom čulnu senzitivnost, opreznost i probirljivost po pitanju hrane

7. Razvojni skok i trenutna razvojna faza

Kada je razvojni skok u toku, probirljivost u jelu može biti izraženija jer detetov organizam prirodno počinje da “traži” ili izbegava određen tip namirnica, zbog sastava koji mu je trenutno potreban. Stoga se nemoj sekirati ako dete zapadne u jednoličnu ishranu neko vreme, znaš da ovo neće trajati zauvek.

Jednolična detetova ishrana u nekom periodu može biti posledica razvojnog skoka

8. Šta se dešava u telu?

Kada dete odbija da jede, često se ispostavi da mu se nešto dešava u telu što ti ne možeš da vidiš, a dete ne zna da ti to kaže. Proveri da li mu raste neki zubić? Da li je neka prehlada na pomolu, boli li ga grlo, stomačić, ima li nešto u ustima što mu smeta (afta, neka bubuljičica, ranica koja ga peče), da li ga nešto žulja, peče dok sedi? 

Kada nam nešto smeta u telu, hrana nam nije prioritet

9. Emotivna reakcija na promene

Ukoliko je nedavno bilo većih promena, dešavanja koja su značajno uticala na svakodnevnu dinamiku i ritam dana (na primer, nedavno si se porodila, dete je krenulo u vrtić, preselili ste)  – to što dete trenutno neće da jede može imati veze sa adaptacijom na promene. Ukoliko imaš osećaj da bi to moglo biti u pitanju, ne pojačavaj tada pritisak već ga popusti. Imaj poverenja da će se uskoro uspostaviti balans i da će dete ponovo početi da jede. Pročitaj više na temu očekivanih promena kada dete krene u vrtić ovde, a kada se rodi beba ovde. 

Period privikavanja na promene utiče na apetit

10. Tvoja očekivanja i emocionalno stanje za vreme obroka

Kakvo značenje za tebe ima situacija kada “dete neće da jede”? Kako ti to doživljavaš? Da li si se opteretila time da svaka namirnica mora da bude savršeno “čista”, organskog porekla pa su tvoja očekivanja tada izneverena? Da li strahuješ da će se dete razboleti ako ne jede uvek “kvalitetno”? Da li imaš utisak da gubiš autoritet, da te tada ne sluša? Možda si kao mala stalno slušala priče kako nekad nije bilo da se jede pa ti već sama reč “glad” zvuči jako strašno?

Ono što je sigurno, nije više kao nekad. U današnje vreme hrane ima dovoljno, dostupna je na svakom koraku, izbora ima za svakog i ništa se neće desiti strašno ukoliko dete ne pojede neki obrok u toku dana. Preživeće. 

Ako vidiš da je pitanje hrane tema koja već unapred izaziva u tebi anskioznost, stres i nervozu, da umesto prijatnog vremena obrok postaje “megdan za borbu moći”, moguće je da si sebi postavila visoka očekivanja, da si sklona perfekcionizmu, kontroli ili da u tvom iskustvu postoji nešto čega nisi svesna, što ti stvara snažnu nelagodu za vreme jela. Možda ni ti nisi volela da jedeš kada si bila mala? Možda nisi smela da ustaneš dok ne pojedeš sve iz tanjira? Možda su se tvoji stalno svađali za vreme jela?

Šta god da je u pitanju, pokušaj to da osvestiš i što pre počneš da razlikuješ da li je to što dete “neće da jede” tvoj problem ili njegov, u smislu da to stvarno utiče na njegovo zdravlje i imunitet.

Ako je tvoj problem – menjaj percepciju. Objasni sebi situaciju na drugačiji način i popusti svima pritisak oko toga. Možda jednostavno nije gladno. U redu je ako sada ne pojede sve što sam pripremila. Stvarno sam se potrudila, ali nije do mene. 

Ako vidiš da je stres oko hrane jači od tebe, nađi način da sebi pomogneš. Ponekad nam neko drugi može pomoći da lakše izađemo iz začaranog kruga. Osoba za koju znam da može da ti pomogne u otklanjanju ličnih blokada po pitanju hrane je, sasvim sigurno, Dragana Aleksić – Family Coach. Idi na njen sajt i pogledaj program emotivni detox, vidi da li ti može koristiti.

I na kraju, opusti se oko toga šta dete jede i koliko. Ne uživamo svi jednako u hrani. Dokle god nudiš širok asortiman, budi sigurna da tvoje dete uzima ono što mu je potrebno, onoliko koliko mu je potrebno.

Ako je dete raspoloženo, zdravo, napreduje i ima dobar imunitet, sve je ok. 

….

Ukoliko tvoje dete ima godinu dana i počelo je da baca hranu, pogledaj i ovaj kratak video klip.