Zašto dete često odbija da jede u jaslicama i vrtiću u periodu prilagođavanja?

Evo nekoliko razloga i aspekata koje je važno da imaš u vidu prvih dana i nedelja. 

1.Stres direktno utiče na apetit – to je fiziološka reakcija

Kada su emocije jake, kad je dete uplašeno organizam aktivira “bori se ili beži” sistem. Digestivni sistem se tada usporava jer telo smatra da sada nije vreme za jedenje – već za preživljavanje. 

Dete u periodu prilagođavanja (pogotovo ako već odmah prvog dana ili ubrzo samostalno ostaje u grupi) može osećati:

• Čvor u stomaku – stezanje, zgrčenost
• Mučninu od uznemirenosti, brige “kad će mama doći”
• Neprijatnost u stomaku kao rezultat ubrzanih crevnih funkcija
  

2. Hrana je povezana sa emocijama. Pre svega – osećajem sigurnosti

Za malu decu, hranjenje je čin intimnosti i sigurnosti. Majčino mleko, mama koja drži kašičicu, poznati ukusi, mirisi pružaju osećaj topline.

U vrtiću je, međutim, odjednom okruženje sasvim drugačije:

• Hrana je nova, drugačija – drugi ukusi, novi mirisi, teksture, pribor za jelo;
• Osoba koja servira hranu – nije mama;
• Okruženje je dinamično – stolovi, stolice, novi zvuci, buka, druga deca; 
• Tu su i druga deca – treba da jede pred nepoznatima

Dete novi ambijent, okruženje u početku može da doživljava kao mesto koje “nije sigurno za jedenje”.

3. Kontrola u situaciji bez kontrole

Malo dete nema kontrolu nad situacijom.

Ne može da kontroliše da li će ići u vrtić ili ne, kada ćeš doći, kada ćeš se vratiti, ko su te sve nove osobe oko njega, šta se sve dešava tokom dana.

Takođe, ne može da bira šta jede – kod kuće može da kaže “neću ovo”.

Ne može da bira kada jede – jer je vreme obroka uglavnom fiksno.

Ne može da bira kako jede – mora da koristi određeni pribor, ne može da ustaje, mora da sedi na određenom mestu.

ALI MOŽE DA KONTROLIŠE ŠTA STAVLJA U USTA.

Odbijanje hrane u početnom periodu prilagođavanja tako postaje način komunikacije, izražavanja svoje volje: “Ja ne želim ovo. Ja hoću kući. Ja hoću mamu.“

4. Senzorno opterećenje

Ako je dete senzitivnije prirode ono lako postaje preopterećeno novim čulnim stimulusima. Imaj u vidu da su jaslice, vrtići za malo dete senzorno zahtevne sredine u početku.

• Buka – puno dece, galama
• Mirisi – nova hrana, prostor
• Vizuelni stimulusi – nova lica, boje, pokreti
• Dodir – nova tekstura hrane, pribor

Kada je dete već preopterećeno novim stimulusima dodavanje nove teksture/ukusa u usta za njega može biti “poslednja kap” koja je u tom trenutku – previše.

5. Promena rutine

• Kod kuće možda jede uz igru/animiranje/uključen TV – dok u vrtiću mora da se koncentriše samo na hranu
• Kod kuće ga neko hrani – u vrtiću se očekuje da jede samostalno
• Kod kuće jede onda kad je gladno – u vrtiću je definisano vreme za obrok u kojem nije gladno
• Kod kuće može da šeta, jede po par zalogaja – u vrtiću se očekuje da bude na mestu i završi obrok
  

Odbijanje hrane tokom prilagođavanja je prirodna, očekivana reakcija na početku.

To nije kapric, tvrdoglavost ili loše vaspitanje – to je detetov način nošenja sa velikim promenama.

Najbolji “lek” za ovu situaciju su strpljenje, razumevanje situacije iz ugla deteta i pružanje dovoljno vremena da se organizam navikne na promenu.