Zašto je spavanje u vrtiću toliko drugačije od svega ostalog u adaptaciji?

Hajde da zastanemo na trenutak i da stvarno razumemo zašto je ovaj korak za dete poseban.

1. Spavanje je najranjivije stanje u kojem se dete nalazi

Kada dete zaspi, ono u potpunosti gubi kontrolu. Predaje se. Ono više ne može da prati gde si ti, ne može da proveri da li si tu, ne oseća se zaštićeno.

Dete koje već dolazi neko vreme u jaslice ili vrtić, koje se mirno rastaje ujutru, koje se uključuje, istražuje, lepo sarađuje sa vaspitačima možda još uvek NIJE spremno da se prepusti snu na mestu koje nije njegov dom, okruženo ljudima koji nisu njegove primarne figure za koje je emotivno vezano.

Spavanje traži DUBLJI nivo sigurnosti od svih ostalih aktivnosti u vrtiću.

2. Nisi tamo kada se dete probudi

Ovo je ključna razlika.

Tokom budnog dela dana, dete tebe pamti, “nosi tebe u sebi”. Kada se probudi iz sna (posebno ako se probudi uznemireno, zbunjeno, uplašeno) – ono treba trenutnu sigurnost. Onaj momenat buđenja, kada još možda nije potpuno svesno gde je… to je momenat najveće potrebe za blizinom poznatog lica, poznatog glasa, prepoznavanjem poznatog mirisa.

A u tom momentu, ti nisi tamo.

Vaspitačica jeste tu. Možda je to i najdivnija osoba na svetu, nežna, topla, osećajna koju je dete već upoznalo do tada, ali to NISI TI. Njegova mama.

3. Da bi se opustilo, potrebno je da PREPUSTI kontrolu nad najintimnijim procesom nekome drugom

Uspavljivanje je intiman čin.

To je vaš ritual.

Možda dete još uvek sisa. Možda mu svaki put pevaš baš onu pesmu. Možda ga držiš, ljuljuškaš, maziš, češkaš na određeni način. Za tvoje dete to je poznato, sigurno i predvidivo.

U vrtiću, dete mora da dozvoli nekome drugom da uđe u taj prostor. Da dozvoli drugačiji način. Da prihvati da zaspi bez onoga što poznaje kao svoje.

Ovo dira u samu suštinu osećaja bliskosti i sigurnosti.

4. Ne postoji “probni period” na način na koji postoji za ostale aktivnosti

Možeš da dovedeš dete na sat vremena da vidiš kako će mu biti. Možeš da ostaviš i malo duže, do prve užine. Dođeš po njega pre spavanja. Možeš da produžavaš vreme postepeno.

Ali sa spavanjem? Ono ostaje ili ne ostaje na spavanju. A kako je prošlo saznaješ tek… posle.

Kada dodješ po dete. Kada vidiš njegovo lice, njegov pogled, kada osetiš kako ti dolazi u zagrljaj, baca u naručje kad te vidi – ili ne, jer je plačljivo, razdražljivo, nije uspelo da zaspi.

5. Spavanje u vrtiću utiče na spavanje kod kuće – a to utiče na SVE

Ako dete loše spava u vrtiću, budi se pa se ne naspava, ako se probudi uplašeno, zbunjeno gde se nalazi i to nosi u sebi… to ne ostaje u vrtiću. To dolazi kući.

Noćna buđenja mogu da se vrate. Dete se lepi za tebe uveče. Teže ga umiruješ, uspavljuješ. Počinje ranije da se budi.

Tada i ti i dete postajete umorniji, ranjiviji, nervozniji, sve postaje teže.

Loš san u vrtiću može da uzdrma stabilnost celog porodičnog života tih dana.

Zato je izuzetno važno proceniti kada je pravi trenutak za ostajanje i na spavanju.

Ono nosi sa sobom za dete potpuno novo emotivno iskustvo ali i duži boravak za koji je prethodno važno da dete ima kapaciteta i da bude pripremljeno za to.

Zašto je važno ne požurivati dete na ovaj korak?

Kada dete još nije spremno za spavanje u vrtiću, ali naglo i iznenada nepripremljeno ostane posledice mogu biti dublje nego što mislimo:

• Narušeno poverenje – dete može doživeti ostajanje na spavanju u vrtiću kao napuštanje, ostavljanje u trenutku kada je najranjivije;
• Povećana anksioznost – strah od odvajanja se produbljuje i počinje da se javlja i u drugim situacijama;
• Regresija u ponašanju – dete se može vratiti korak unazad, na ranije prevaziđene faze (ponovno plakanje pri odlasku u vrtić, snažan otpor na prijemu, noćno buđenje…);
• Teže adaptacije u budućnosti – negativno iskustvo koje je dete doživelo kao previše nagli prelaz značajno može da utiče i na naredne tranzicije u detinjstvu;
• Dugotrajniji proces prilagođavanja – ono što bi prirodno teklo u par nedelja sada može trajati i nekoliko meseci;

Dakle, ukoliko ti instinkt kaže “Čekaj, stani, polako. Nije pametno da već treći dan dete ostane i da spava“- najverovatnije si u pravu.

Pogotovo ako je tvoje dete:

– mlađe od dve godine (koje još uvek ne razume u potpunosti da mama postoji čak i kada fizički nije prisutna, koje nema još razvijene kapacitete za samoregulaciju):
– visoko senzitivnog temperamenta čiji nervni sistem procesuira informacije dublje;
– čulno osetljivo pa mu je potrebno više vremena da se navikne na promenu ambijenta za spavanje i neposrednog okruženja (naročito svog kreveta);
– ako je povučenije, introvertnije, “sporo-zagrevajuće” prirode koje traži više vremena za pripremu (voli više da posmatra, češće prati sa strane, treba mu vreme da prihvati nove ljude);
– ako je nežnije, senzitivnije, obazrivije prirode;
– ako je u periodu kada je izrazito duboko i snažno vezano za tebe pa ga prožima naročito jak strah od odvajanja (pa je potrebno više vremena uložiti u izgradnju veze sa vaspitačicom);
– ako je energičnije prirode (koje i inače mnogo ne miruje pa mirno ležanje stvara otpor);
– ako se i inače duže, teže uspavljuje i kod kuće;
– ako je nedavno doživelo telesno intruzivno ili traumatsko iskustvo (npr. medicinski zahvati i intervencije, hospitalizacija);
– ako je nedavno doživljen gubitak (npr. smrt člana porodice);
– ako je nedavno bila velika promena (nedavno rođenje mlađeg brata/sestre, selidba, razvod roditelja i sl.).

Zato je apsolutno u redu i više nego u redu, imati prethodno u vidu uzrast, porodični kontekst i lične karakteristike deteta te MUDRO i pažljivo pristupiti ovom koraku.

Kada je dete spremno, kada je proces pripremljen, podržan i dobro vođen, spavanje u vrtiću postaje još jedna prilika za sticanje novog iskustva, jačanje njegove samostalnosti i samopouzdanja.